Dragi čitaoče,

Čula sam skoro na radiju pesmu Eve Braun – „Sasvim običan dan“. I u njoj pevaju o tome da blizina razdvaja.
Poslednjih nedelja smo svedoci tih reči da nas blizina razdvaja.

Ne znam da li si ikad trčao maraton. Tad mnogo ljudi, iz celog regiona i iz iste ljubavi, trči istom stazom sa jednim ciljem pred sobom. Pređeni kilometri postanu samo broj. Osećaj kada dođeš do kraja bude najveći pokretač tokom užasno teške trke.

Ne znam da li si ikad istrčao i jedan maraton. Mada, to sada nije ni važno. Jer već nedeljama SVI trčimo istu trku. CILJ nam je isti. I možemo proći kroz njega jedino ako budemo složni. Svi zajedno. Bilo je nezamislivo ujediniti celu planetu. A sada, gradovi vrtoglavo počinju da liče jedan na drugi.

Prvi put ti je manje žao što se nisi probudio u Rimu, Londonu, Parizu ili Njujorku. Možda si i srećniji što si se probudio u svojoj sobi u Beogradu. Ili gde god, kraj svojih voljenih. Neki bi u ovom trenutku ceo svet prevrnuli naglavačke zbog toga.  

Danas su pogledi važni. Ako vidiš zalazak sunca sa terase – ti si srećan čovek. Veruj mi.
Ja gledam na tuđ prozor po ceo bogovetni dan, i neizmerno sam tužna jer ne mogu da gledam u nebo. Ono me uvek čini slobodnom, iako sam u svoja četiri zida. Ali uvek smislim novi način da sebe ubedim da je sa mojom slobodom, ipak, sve u redu.

Iako je teško, važno je da znaš da će proći. Naoružajmo se strpljenjem i poslušnošću i uspećemo.

Ovih dana je, čini mi se, više nego ikad postalo jasno da nije najvažnija stvar na svetu u koju državu si pobegao u potrazi za boljim i uspešnijim parčetom neba. Mnogi koji su to uradili, ipak su se vratili svojim korenima. Sve zemlje deluju približno haotično i razbijeno u paramparčad. I to je zaista potresno. Gledati svet kako se raspada i guši u haosu. Naravno da osetiš anksioznost kada vidiš basnoslovne brojke koje samo rastu iz sata u sat, medicinske radnike koji hrabro stoje u prvim redovima odbrane i spašavaju ljudske živote rizikujući svoje. Naravno da je strašno gledati svet koji je stao kao pokvarena kazaljka na satu. Sve nevidljive granice su ponovo povučene. Zatvorene. Veze među ljudima pokidane. Jedino odolevaju one onlajn.

Toliko sam ljuta što sve koje volim gledam preko veb kamere i tešim sebe da je tako najbolje za sve nas. Sigurna sam i ti. Zamisli samo da nestane struje. Tad ne bi ni tako nešto bilo moguće. Tako da, budi bar malkice zahvalniji što internet postoji. Što je sa elektroprivredom sve okej. I što možeš da vidiš porodicu, prijatelje i sve voljene za par klikova. Možete da se smejete zajedno satima.

Nije najvažnija stvar na svetu u kom gradu si se zatekao kada je počelo sve ovo.
Najvažnije je ko te dočeka kada zaključaš vrata. Pored koga se ujutru probudiš. Sa kim deliš prvu kafu koju piješ kraj prozora. Ko te grli u vremenu kad je zagrljaj postao ozbiljna pretnja. Ko te nasmeje i kada si ubeđen da u tebi više nema ni atoma snage.

Ovo je veliko životno poglavlje za mene. Za tebe. Za ceo svet. Velika lekcija. Briga. I škola.
Upoznaćemo se možda bolje neko ikada u čitavom životu. Nemoj da se začudiš ako u sebi spoznaš još dosta lica za koje nisi ni znao da imaš. Evo, ja sam već popila kaficu sa još par mojih dobro skrivenih ličnosti i mogu ti reći, ludo se zabavljamo!

Pišem ti ovo, iako nikada nisam pisala ovakve tekstove. Nisam dobra u tome. Ne volim da pametujem pišući motivacione govore, mislim da bolje baratam stihovima i stvaranjem nekih bezbrižnijih likova i svetova.
Ali pišem ti ovog puta, potpuno iskreno. Jer ti želim da budeš dobro. Želim da i tvoji najbliži, takođe, budu dobro, zdravo i nasmejano.

Ne bih više da dužim. Niko ne voli dosadne pisce kojima je potrebno na stotine strana da kažu nešto što bi neko sročio u par redova.
Ni ja ih ne volim. Biću potpuno otvorena.
I zato… vratimo se onome s početka.

Znamo, za sada, da postoji samo jedan način da se otarasimo ove nemani.
Sećaš se da trčimo onu istu trku? Maraton duži od onoga na odloženim Olimpijskim igrama.
Hajde da pokažemo da možemo da budemo ujedinjeni oko jedne stvari, a to su ljudski životi.
Naši. I životi naših bližnjih. Životi drugih. Kako paziš o sebi i svojim voljenima, tako pazi i o onima koje ne poznaješ.
Ovih dana nas blizina razdvaja. Imaj to u vidu.

Svi smo zajedno u ovome – trčimo istu trku. Zato, nemoj da se rugaš onome koji stane, već ga poguraj. Podigni onoga ko padne. Protekli dani postaju samo broj! Osećaj kada dođeš do kraja bude najveći pokretač tokom ove užasno teške trke. U mestu. Sa vremenom i nepravdom. Budimo jači od toga.

Hajde da zajedno protrčimo kroz cilj, kao pobednici.
Znam da možemo.
Budi heroj!

Ostani kod kuće.

Zagrli čvršće onog ko te grli u vremenu kada je zagrljaj pretnja. Smej se glasnije. Voli još jače. Učini svet lepšim i boljim mestom svojim primerom.
Kad sve ovo prođe, bićeš ponosan na sebe.
Ja hoću.

S ljubavlju,
Autorka